ANKETA OPSTANKA 1992-1996
Opsada Sarajeva (92-96)

GODIŠTE: 1955.
ZANIMANJE: Komercijalista
POL: Ženski
KVART: Dobrinja

Imate li iskustvo sa uličnim barikadama koje su, u martu 1992, podigli pripadnici SDS-a i da li ste ih rušili?
Da, bila sam blokirana na Dobrinji, ali barikade nisam rušila.

Imate li iskustvo sa uličnim barikadama koje su, u aprilu 1992, podigli pripadnici SDS-a i da li ste ih rušili?
Da, takođe sam bila blokirana, ali još uvijek ih nisam počela rušiti.

Po vašem iskustvu, kakva je bila uloga JNA u Sarajevu u martu, aprilu, maju 1992?
Što se tiče ličnog iskustva sa JNA, pa baš i nisam bila u nekom bliskom kontaktu s njima, s tim što sam u maju ’92. vidjela tenkove JNA na Mojmilu.

Da li ste bili protjerani, granatirani ili ste napustili mjesto stanovanja u vrijeme opsade?
Protjerana nisam. U svom stanu sam bila i ostala još uvijek, a granatirana sam bila stravično u ogromnim količinama. Dobrinja je ionako specifičan slučaj.

Po vašem iskustvu, šta nam možete reći o kriminalu u gradu u vrijeme opsade?
Da, vidjela sam s prozora kada su krali prodavnicu “Ključ” i ostale prodavnice. Ljudi su svašta krali. Čak sam vidjela i ženu koje je provukla motokultivator. Ja sam se svo vrijeme snebivala i govorila da treba pozvati policiju, ali vjerujte mi da se sada kajem što nisam bila pametna, pa i ja nešto nisam uzela.

Ko je, po vama, heroj odbrane grada?
Za mene su žene, odnosno majke najveći heroji grada.

Kako ste došli do radne obaveze, pasoša i/ili akreditacije?
Tokom opsade nisam posjedovala dokumente.

Uloga medija u opsadi? Uloga glasina u opsadi?
Što se tiče medija, bila sam kritična prema svima, ali RTVBiH sam vjerovala, a glasinama u principu nisam vjerovala.

Šta ste radili u slobodno vrijeme?
Čitala, naučila plesti, heklati itd.

Čim ste se bavili u vrijeme opsade?
U ratu nisam radila (bila sam na čekanju) i nisam imala radnu dozvolu.

Kako ste se kretali po gradu?
Kretala sam se vrlo često. S obzirom da mi majka živi u gradu, redovno sam joj išla u posjetu i to uglavnom, odnosno uvijek, pješke.

Opstanak – kako ste dolazili do vode, struje, cigareta…
Opstala sam samo nagonski. Struje nisam imala uopšte, sve dok mi muž nije bio ranjen, tek kada je on izašao iz bolnice dobila sam prioritetnu struju. Što se tiče cigareta, pa, vjerujte, konstantno sam mijenjala hranu za cigarete, i sad se sjećam da je 4 kg brašna – jedna kutija cigareta.

Da li ste napuštali grad tokom opsade?
Ne.

Imate li neki svoj pronalazak za opstanak?
Ne, nisam imala vlastiti izum, ali u kući mi je bilo sve improvizovano.

Da li ste vi ili neko vama blizak napustili grad konvojem?
Ne.

Snajperi u gradu – kakvo je vaše iskustvo?
Iz svog stana sam vidjela snajperistu, na prozoru jedne zgrade u Dobrinji II, kako puca po našem naselju (Dobrinja IV). Ali, s obzirom da ja nisam bila jedina koja ga je vidjela, ljudi koji su ga takođe vidjeli prijavili su ga i policija ga je brzo skinula.

Opišite vaše sklonište/podrum?
Pa, u našoj zgradi je svako svoj podrum opremio kao spavaonu, a ispred vrata od podruma smo napravili od daske klupe, i tu smo sjedili, družili se i provodili vrijeme. U našem podrumu je bilo lijepo i skoro svi smo većinu vremena provodili u njemu (od moguća 24 sata ja sam bila 20).

Jeste li pohađali događaje iz kulture u gradu ili ste organizovali događaje u hodnicima vaših zgrada?
Ne, sve mi je išlo na nerve.

Kako ste slali poruke, telefonirali i/ili primali pakete?
S obzirom da su telefonske veze u našem gradu prekinute, telefonirala nisam uopšte, a paketa niti jednoga nisam dobila. (Moji svi su ostali u Sarajevu).

Koji je bio najvažniji događaj u vašem kvartu tokom opsade?
U mom kvartu nije bilo posebnih događaja, ali meni je bila svaka granata koja je pala u ulicu poseban događaj.

Kakvo je vaše iskustvo sa UNPROFOR-om i UNHCR-om tokom opsade?
Nemam iskustva s Unproforom, niti Unhacerom.

Kako ste studirali? Kako ste išli u školu/fakultet? Kako ste zabavljali svoju djecu?
-----------

Da li ste bili ranjeni ili blizu smrti?
Ranjena nisam bila, a blizu smrti sam bila 36 mjeseci kao i svaki Sarajlija, odnosno čovjek koji je ostao tokom opsade Sarajeva.

Da li ste vi ili neko vama blizak platili otkup za život?
Ne.

Koje je vaše lično postignuće tokom opsade?
Posebnih podviga nisam imala. Ali svojim velikim podvigom smatram što sam ni od čega naučila napraviti ručak, isto tako napravim štimung u kući da nam bude fino bez ičega, bez jela, pića, struje, vode…

Jeste li imali kućnog ljubimca i kako ste ga hranili?
Ne nisam imala životinju, ali zato svi koji su imali neku životinju i koji su im davali “Ikar” konzerve išli su mi užasno na nerve.

Možete li opisati “porodični ekonomski lanac”?
Muž i sin su bili u vojsci i dobivali su cigare, ja sam uvijek nešto izmišljala, tako da smo i to nekako progurali. U većini slučajeva se muž hranio u vojnoj kuhinji, a sin i ja kući. Uglavnom smo mijenjali hranu za cigarete.

Koliko ste kilograma izgubili tokom opsade?
Ishrana mi je bila vrlo redovna, s tim da je bila skroz nekvalitetna. Ja sam u ratu izgubila 10-15 kg koje neću nikada nadoknaditi.

Da li ste ikada dali intervju stranim novinarima?
Ne.

Jeste li imali specijalnu odjeću za trčanje pod snajperima?
Da, tene, farmerke, i običnu jaknu (odjeća koju nisam ni u snu nosila) i trčala sam 40 na sat.

Da li ste ikada prošli kroz tunel?
Ne.